Pre nekoliko dana su mi komšije zakucale na vrata. Bili su to neki ljudi koje dotad nisam ni znao, pošto sam se tek nedavno naselio u ovaj kraj. Pozvali su me da pomognem u izgradnji pešačke staze duž naših kuća.
SRBIJA NEWS – Ispostavilo se da stanovnici decenijama čekaju materijal. Nije u pitanju samo udobnost – ovde su bezbednost i zajednica u pitanju. Ta staza bi olakšala život školarcima, penzionerima, majkama s kolicima i svima koji idu do lokalne prodavnice, pekare ili zelenjare. Bez nje, ljudi su bili primorani da prelaze cestu – uz automobilske brzine koje prolaze tik pored njih.
Deo te staze bi išao baš pored moje ograde. Viđao sam radove, a mislio sam da su angažovani građevinski radnici. Ali, ispostavilo se da su to zapravo moja komšije.
Sami su postavili nekoliko desetina metara staze – bez ičije pomoći.
Polovicom nedelje dogovorili smo se ispred moje kuće da rad započnemo u subotu u šest ujutro.
Od petka do subote jedva da sam spavao; radio sam noć mučno kod kuće. Probudio sam se negde oko četiri ujutru, popio kafu i pojeo par šljiva – slatkih kao med, kojih sad ima na svakom ćošku. Pitao sam se zašto to jedem, kad me čeka težak posao – ali nisam mogao da se zaustavim.
Negde oko šest i dvadeset izašao sam napolje i video komšije koji se okupljaju. Među njima je bio čovek koji živi dve kuće dalje – zaljubljenik u rad, čovek preko šezdeset godina. Pre samo nekoliko dana smo pričali na šest jezika – na srpskom, hrvatskom, mađarskom, ruskom, nemačkom i engleskom. Smejali smo se i odmah se razumeli.
On je bio lider. Njegov stari narandžasti automobil, prepun alata, stajao je uz mešalicu. Brže je radio od svih – znojio se, trčao, organizovao. Skupa smo cepali kese cementa i sručili ga u korito. Obriše lice, skoči u kola i odveze se na trenutak – kasnije se vratio, ostavivši otvoren prtljažnik jer je brzo uočio da će mu zatrebati.
Rad se kreće.
Uzeo sam lopatu i grabulje, i počeo da poravnavam zemlju ispred moje kuće, pripremajući teren za beton. Posle otprilike pola sata vratio sam se da nastavim rad. I tada sam začuo sirene hitne pomoći kako prolaze glavnom cestom.
Okrenuo sam glavu i video: vozilo je stalo pravo ispred mesta gde smo radili.
Tamo, u rovu u koji smo planirali da sipamo beton, ležao je on. Naš vođa, moj komšija, moj novi prijatelj. Nekoliko minuta ranije se šetao sa mnom, bodrio me, govorio: „Zato što imaš ukrajinske i ruske korene, mi se tako lako razumemo.“
Sad je bio beo i lice mu je poplavelo. Ljudi su šapnuli: srčani udar.
Bio sam u šoku.
Hitna je učinila sve – reanimaciju, injekcije, aparate. Njegove noge su jednom drhtnule – poverovao sam da će njegovo srce ponovo kucati.
Ali, nije.
Pojavili su se njegovi bližnji. Ljudi su se rasplakali. Rad je stao. Supruga mu je plakajući jureći od strane do strane, sve vreme delujući izgubljeno i u neverici.
Tada su mi rekli – umro je.
Poznavao sam ga svega trideset minuta. Ali ti minuti – oni su značili. Malo znam o njemu, pišem bez dozvole porodice ali osećam da zaslužuje poštovanje. Ko zna, možda bismo trebali da stavljamo spomen‑ploču.
On nije umro u svom krevetu. Već gradići za svoju zajednicu, pravdeći stazu. To je ono što niko dvadeset‑trideset godina nije uradio. On je vodio, nadahnjivao, davao. Tvrdio je na subotu rano ujutro, sa lopatom u rukama, ulažući snagu da život naših komšija učini bezbednijim i lepšim.
Ako ovo nije definicija lokalnog heroja – ne znam šta jeste.
Tog jutra nikada neću zaboraviti. Nadam se da ni stanovnici Bačkokosuțfalve – Stare Moravice – neće zaboraviti.
Neka njegovo ime zlatnim slovima ostane u toj stazi – jer upravo ju je on izgradio. Sa svojom dušom.
Vitaly Ataev Troshin.
Izvori i ispravke
SRBIJA NEWS navodi izvore i ažurira informacije kada su dostupne. Ako uočite grešku ili imate proverljive lokalne podatke, pišite redakciji.
Pošaljite ispravku ili dopunu