Izbeglice su masakrirali radi vađenja organa u Turskoj, a tela im bacili u neutralne vode

Print Friendly, PDF & Email

Izbeglice su masakrirali radi vađenja organa u Turskoj, a tela im bacili u neutralne vode

12 000 deteta nestalo u Evropi 

Dečak izbeglica sa plakatom “Otvorite granice ili nas vratite da tamo umremo “

Oni plivaju u prozračnim slojevima Sredozemnog mora, maleni čovečuljci s čvrsto stisnutim usnama i voštanim licem. Talasi ih lelujaju, poput neke plave kolevke. So razjeda njihovu kožu, a ribe jedu njihovo meso. Jaki tokovi izbacuju malene utopljenike na grčka ostrva, direktno na golo kamenje.
Prošla jesen i zima bile su košmarne za stanovnike ostrva Lezbos. Otuda do turske obale je svega šest i po kilometara. Leševi izbeglica, i dece, i odraslih, nisu imali gde da se sahrane. Na ostrvu prosto nema mesta na grobljima zbog nedostatka zemlje, i grobovi su skupi. Jednom je kontejner sa 120 tela stajao na pripeci skoro dve nedelje. Na kraju su u planinama našli staro zapušteno groblje, do koga je već i put bio zarastao. Tamo su ih počeli sve svaljivati u bezimene grobnice pod brojevima. Ni imena, ni nacionalnosti. Možda će se nekad tim nesrećnicima postaviti spomenik: “Onima koji nisu postigli svoj cilj. Počivajte u miru”.

Davidov kalupi Jagodina -metalik prehrambene boje

No, grčke taverne su pune svakojakih priča. Pijani ribari lupaju šakama o drvene stolove i kunu se: Da, da! Mi smo videli! Svojim očima! Decu i odrasle sa zašivenim stomacima! Njima su unutrašnje organe povadili tamo, u Turskoj, a potom su krijumčari izbacivali leševe u neutralne vode, nadajući se da će ribe i so završiti crni posao.
“Zbog čega policija ovde na Lezbosu nije počela istragu?” – rekla sam skeptički. “Ah, šta ti znaš? – viče ribar (ljudi su ovde veoma emocionalni) po imenu Stavros. – Ti ne možeš ni pretpostaviti šta se ovde događalo.

BANER JAGODINSKI OGLASI

Od kraja leta na obali se svakodnevno iskrcavalo hiljade ljudi. Deo njih – bolesni i ranjeni. Mi na ostrvu nemamo lekara čak ni za svoje, a ovde takva navala! Niko nije za to bio spreman. Vlasti su morale razmišljati o živima, a ne o utopljenicima i ne o onima koji su umrli već na ostrvu. Bila je paklena vrućina, tela su se raspadala. Nikakvih ekspertiza. Što pre u zemlju i zaboravi. A eto, ja ne mogu zaboraviti. Jednom dečaku su bile izrezane oči. Upravo IZREZANE. Oni kažu: pojele ribe. Ha! Ja ribarim već trideset godina. Ribe nisu hirurzi. Šta ti misliš, na šta idu oči? Na transplantaciju rožnjače? Nisam znao. Mislio sam, njih izrezuju da ih ne bi prepoznali. Ja sam se svašta nagledao, ali tog dečaka još uvek sanjam”.
Najugodniji biznis na svetu

Prošlog decembra turske vlasti su uhapsile državljanina Izraela (rodom iz Ukrajine) Borisa Vokera (pravo prezime Volfman), koji je kupovao organe od sirijskih izbeglica. Ispostavilo se da je Volfman odavno na poternici Interpola ne samo zbog trgovine organima, nego i zbog organizacije nelegalnih transplantacija na Kosovu, Azerbejdžanu i Šri Lanke u periodu od 2008 do 2014. godine. Taj podzemni biznis donosio mu je odličan prihod: od 70 do 100 hiljada evra za organ!
Nedavno je američki «Newsweek» objavio zastrašujuće cifre: 18 hiljada sirijskih izbeglica prodali su u Turskoj i Libanu svoje bubrege, kako bi se uputili u Evropu. I to su zvanični podaci!
O odraslima postoji informacija, a već o deci – tišina. (Dečiji organi su najskuplji. Svaki roditelj koji voli svoje dete daće i prodaće sve da bi spasao život svome detetu).

Davidov kalupi Jagodina – logo kocka

“Nelegalna trgovina organima – to je zatvoreni krug – objasnio mi je grčki doktor Dimitris Ksenikas. – Svi su zainteresovani da ćute. Ubijeni donor već ništa neće moći reći. Ćutaće i lekari-ubice, i posrednici, i recipijenti, koji ne žele uopšte ništa da znaju. Ranije je trgovina organima bila moguća samo u zemljama trećeg sveta. Na primer, Indija se već odavno preobratila u zemlju u kojoj cveta “Turizam za organima”. Što je najgore, taj biznis nije moguć bez pokroviteljstva sa samog vrha. Ja ne govorim o lokalnim vlastima. Izvađeni bubreg živi 48 časova, jetra i pankreas još manje. To jest, od momenta vađenja organa do trenutka presađivanja, mora se računati na sate. Ko je u stanju da uputi organe avionom, na primer iz Somalije ili Kenije, bez carinskog pregleda, u bilo koju tačku na zemaljskoj kugli?”
“Koga vi imate u vidu?”
Moj sagovornik se krotko osmehnuo. “Ja ne želim da izgubim licencu i budem uvučen u suđenje. Tražite sami”.

Kud su se dela nestala deca?

Jagodina news-postani dopisnik

Interpol je 31. januara tekuće godine zapanjio svet čudovišnom cifrom: na teritoriji Evrope nestalo je 10 hiljada dece-izbeglica. Posle par meseci tu informaciju su precizirali na 12 hiljada. Radilo se samo o REGISTROVANOJ (!) deci. A to je samo vrh ledenog brega.
Od jula do septembra ja sam prošla sa izbeglicama mnoštvo puteva kao reporter. Svojim očima sam videla kako hiljade mladih agresivnih muškaraca jurišom uzimaju pogranične punktove ili su jednostavno išli kroz šumu. Mnogi od njih su na rukama nosili malenu decu, koja su plakala od straha i umora, direktno pred TV kamerama. Kod svih izbeglica nije bilo pasoša, koji su navodno izgoreli u vreme bombardovanja i razume se, ni kod koga nije bilo dokumenata za decu.
U tim prvim suludim mesecima navale NIKO nije registrovao ni odrasle migrante, ni decu. Imajući to u vidu, može se pretpostaviti da broj nestale dece nije manji od 25-30 hiljada! Samo u situiranoj i disciplinovanoj Švedskoj nestalo je hiljadu registrovane (!) dece!
Uzgred, njih niko i ne traži. Ja sam podnela zahtev u Interpol sa molbom da mi kao novinaru odgovore sa kim se mogu povezati iz istrage. Odgovor je bio – ćutanje.
“Maleno dete – to je nešto poput vize i zaštite – pričala mi je makedonska novinarka Milena, sa kojom sam se upoznala u izbegličkom logoru Idomeni. – Ja često radim na grčko-makedonskoj granici i videla sam kako se muškarci bacaju na policajce sa dečicom na rukama, znajući da niko neće smeti udariti na dete. I ja sam apsolutno uverena da to nisu NjIHOVA deca. Ja čak i ne govorim o spoljašnjim razlikama: crnomanjasti, suviše mladi momci sa plavookim dečacima svetle kože. Radi se o drugome. Ni jedan roditelj neće svoje dete staviti pod suzavac i neće se baciti u najveću gužvu rizikujući da mu dete prosto pregaze!
Dok je bila u dejstvu balkanska maršruta, srpska policija je pronašla u šumi nekoliko dece, bolesne, preplašene, nesposobne da kažu ni kako se zovu. Najverovatnije su ih bacili kad su se razboleli i postali teret za navodne očeve. Za izbeglicu je jako, zdravo dete – pravi kapital. Ako je ono simpatično, prodaće ga u bordel. Ako nije, razdeliće ga na organe, kao prase u mesari. Pored su Kosovo i Albanija sa velikim iskustvom takvih operacija iz perioda bombardovanja Jugoslavije. I niko neće tražiti dete – ono čak nema ni dokumenta.
Ko su ta deca?

Wolveshill.

Njih su kupili. Islamska država od trenutka postojanja aktivno trguje na pijacama sa ženama i decom. Najviše se cene devojčice i dečaci do 9 godina, koje prodaju u seksualno ropstvo. Najviše su postradali Jezidi.[1] Pošto teroristi smatraju poklonike sunca, Jezide, prljavim paganima, onda je i odnos prema njima najžešći. U hramu Jezida Laleš, nedaleko od Mosula, u jednom od starijih hramova na zemlji, još pre dve godine ja sam videla izbeglice koje su se spasile iz ruku terorista. No, među njima skoro da nije bilo dece. Ako bi odrasli i uspeli da pobegnu, to su skoro sva deca Jezida ili pobijena ili su pala u ropstvo.
Katolkinja Marija, izbeglica iz Mosula, sa kojom sam se upoznala u Ankavi, hrišćanskom rejonu iračkog Erbila, tihim glasom mi je pričala kako joj se posrećilo. Pre uzimanja grada ona je uspela da svoju jedinu kćer uputi kod rođaka u Erbilj. Ostali su ona i njen muž, prosto ne verujući da će iračka armija za nekoliko sati predati ogromni grad. Deo hrišćana su posedali u autobuse, opljačkavši ih do gole kože (Marija je morala vaditi iz ušiju zlatne minđuše, a muž se plašio da otvori usta kako ne bi pokazao zlatne zube). I tada su se u autobusu odigrale tragične scene. Teroristi su oteli iz ruku jednoj mladoj majci petogodišnju kćer, a drugoj su pod nišanom automata uzeli desetogodišnjeg sina. Nikome od hrišćana nisu dozvolili izvođenje lepe maloletne dece.

Foto Zoom Jagodina

Među decom koja su izvedena u Evropu takođe ima mnogo dece rata, siročića koji su izgubili roditelje za vreme bombardovanja. Ili jednostavno onih koji su se sami izgubili u haosu ratnih dejstava. Prema ocenama OUN samo u Siriji u zoni građanskog rata našlo se 5 miliona i šesto hiljada dece. A sada zamislite: trogodišnji mališan je preživeo u kući gde su poginuli ili ranjeni njegovi roditelji. Plačuće dete vidi bilo koji “dobri čika” koji će mu dati bombonu ili igračku. Već posle par nedelja dete će ga smatrati “svojim”, a posle nekoliko meseci o roditeljima će ostati samo mutne uspomene. Ako uopšte ostanu.
Na trajektu koji je plovio na ostrvo Lezbos ja sam se upoznala sa stjuartom. (Nazvaćemo ga Kostas, u suprotnom će izgubiti posao). Za deset meseci on je video desetine hiljada izbeglica koji su želeli da se dočepaju evropskog kontinenta. Kada sam mu ja govorila kako se vlasti u EU nadaju da će integrisati tu milionsku masu ljudi, on se zahikotao. “Te evropske birokrate bi trebale da zađu na naš raskošni trajekt, gde je sve u pozlati i tepisima – govorio je on. – Mi smo bili užasnuti kada se ispostavilo da su izbeglice iz Afrike, Pakistana i Avganistana, izvinjavam se, kakile po uglovima. Kada smo ih zatekli na vrućem, jedan od njih, koji je dobro govorio engleski, objasnio je da smo mi – NECIVILIZOVANI ljudi, i imamo nepravilne toalete, pogotovo što tamo nema bokala sa vodom za ispiranje. Zato su nam oni radije zagadili tepihe”.
Kada počne priča o nestaloj deci, Kostas se namršti:
“Imam 50 godina i kasno sam postao otac. Imam mladu ženu i trogodišnju kćer. Možda sam zbog toga i toliko sentimentalan. Jednom sam video crnca na trajektu sa zlatokosim plavookim dečakom na rukama. Ja sam ga upitao: “Kako se zoveš i ko je to dete?” On mi je odgovorio izazivački: “Ja sam Džordž Melani i to je moj sin. Šta hoćeš?”. Meni su od gneva jednostavno potamnele oči.
Sačekao sam noć kada su putnici zaspali u foteljama i saterao ga u ugao. Ja sam bivši specijalac i priznajem, jako sam ga izudarao. On je priznao da mu je ime Ahmet, a dete je kupio u Turskoj za hiljadu dolara u logoru za izbeglice. On je računao da će ga dobro preprodati u Evropi. Mi smo to saopštili na obali i u luci su tog Ahmeta već čekali policajci. A šta je posle bilo sa tim detetom, ja ne znam”.
“A šta nam je preostalo da radimo! Mi smo ljudi!”

Erik i Filipa Kempsoni, engleski par sa kćerkom, pre šesnaest godina je doputovao na Lezbos i jednostavno su se zaljubili u to ostrvo. Oni su zakupili malenu kućicu na obali mora o počeli su da tu žive. Oni nisu bogati ljudi. Erik je odličan umetnik i stvara odlične ilustracije na maslinovom drvetu. Filipa je takođe majstor svih zanata. Turisti su rado kupovali njihove suvenire i život je mirno proticao. Do februara prošle godine.
– “I pre toga je bilo dosta izbeglica, no, mi smo pokušali da ne obraćamo pažnju – priča Erik. – No, u februaru 2015. godine, reka izbeglica se uveliko uvećala. Ljudi su dolazili zamrznuti, bolesni, nesrećni, a kod nas u okolini nema ni jednog lekara. Njihovi brodovi su se razbijali na kamenje. Znate zašto? Na dva kilometra od obale krijumčari koji nisu želeli da ih se dočepaju grčke vlasti, lomili su ključ u bravi od ložionice, uskakali u motorne čamce svojih prijatelja i bežali. Brodovi napunjeni ljudima, pri punoj brzini bi išli ka obali, a zbunjeni putnici nisu znali pravilno za krmom usmeravati brod. Zato se toliko ljudi razbijalo o kamenje. Ja sam ustajao sa rasvetom i signalizirao brodovima kuda im je najbolje da pristanu.
Jednom sam video strašnu scenu! Ogroman čamac, na čijem bortu se nalazilo 300 ljudi, nasukao se na kamenje i potonuo bukvalno za nekoliko sekundi! To je bilo kao na filmu. Sad ga ima, a sad ga već nema!
Mi smo se bacili u vodu da bi spasili nesrećnike. Moja sedamnaestogodišnja kćer se zamalo nije utopila pokušavajući da izvuče dete, kada se za nju zakačio nekakav Avganistanac i povukao je ka dnu. No ona je uspela da se otrgne i dočepa se obale zajedno sa dečakom. Tog dana je poginulo 60 ljudi”.
“A kuda svi ti čamci potom nestanu?”
“O, mi ovde imamo čitavu kolekciju veoma skupih čamaca. Vlasti ih odvoze u planine i čak planiraju da ih spale”.
“Izbeglice u logoru Idomeni su mi pričale da su pokušali da kupe čamac za 5 hiljada dolara – kažem ja. – To je jeftinije nego da se svako čipi po 1 500 dolara za šetnju do Lezbosa od šest kilometara. No, posle su odustali od te ideje. Krijumčari rade u sprezi sa turskom policijom. Samo što su izbeglice kupile čamac i samostalno otplovile ka Grčkoj, na njih je naletela turska obalska policija i potopila njihov čamac direktno u more!”
“Verujem ti. Krijumčari i policajci su ista mafija u Turskoj, – saglasio se Erik. – Pravi košmar je počeo tokom leta. Za 24 časa je pristizalo po 200 brodića. Sećam se oktobarskog dana kada je pristiglo 800 (!) čamaca i na obali se našlo 12 hiljada ljudi!”
Ljudi su neprekidno išli i išli, pravo iz mora ka vratima kuće Erika i Filipe, ličeći na duhove, sa grozničavo gorećim očima, sa kosom punom peska, sa plikovima i posekotinama na nogama. Oni su molili za vodu, jelo, lekove, doktora za ranjene i decu.
“Mi smo radili po 24 časa na dan i prosto smo prestali spavati – nastavlja Erik. – Sve smo snimili na video i pustili klip na jutjub i fejsbuk. Potrebni su volonteri, potrebna je pomoć! Ne treba nam davati novac. Platite račune za hranu i lekove u susednim prodavnicama na naše ime. Za jedan dan neki dobri čovek je platio 3 500 flaša vode. I ljudi su se počeli odazivati. Stigli su prvi volonteri. Stigli su i prvi šatori, koje smo mi postavili direktno u našem dvorištu, a potom na obali. Mi smo dozvolili ženama sa decom da se umiju i odmore 24 časa. Dalje im je sledovao trodnevni put preko planina u glavnu luku Lezbosa sa decom na rukama. Vlasti, da bi kaznili izbeglice, zabranile su im da sedaju u autobuse i uzimaju taksi. To je bilo strašno! No niko od izbeglica nije želeo da se vraća u Tursku, gde su ih na sve načine mučili i ponižavali. Mi smo došli do takvog stepena emocionalne i fizičke napetosti da smo bili radi svakom, i najnepismenijem volonteru. Jedino nas je čudilo: gde je Crveni Krst, gde su OUN, gde su “Lekari bez granica”? Gde su sve te organizacije koje dobijaju milijardske donacije od država i privatnih sponzora? Mi smo bili naivni. Nama je predstojalo da saznamo mnoštvo prljavih stvari o svetu humanitarnog rada”.
Pakao ljudske podlosti

“Kada se ostrvo Lezbos prošlog leta napunilo izbeglicama, na kraju je stiglo u top-vesti svih TV kompanija na svetu – govori stanovnik Lezbosa, Englez Erik Kempson. – Tu je počelo da pristiže stotine volontera-prolaznika. Oni su pravili selfije na fonu izmučenih žena i dece i više ih mi nismo videli. Potom su oni postavljali foto na fejsbuku i vikali: dajte nam novca, mi se trudimo, ne sklapamo ruke! To su bili pravi pljačkaši. Kasnije, preko svojih novih prijatelja na fejsbuku koji su zaista pomagali izbeglicama, ja sam saznao da su te ljude već videli u Bangladešu i Pakistanu i tako oni ne samo da iznude novac, nego i sami prave posao kako bi upali u te organizacije koje pucaju od donacija: u OUN i “Crveni Krst”.
“Bilo je i pravih, blagorodnih volontera, – govori Filipa, Erikova žena. – Oni su potrošili sav svoj novac, radili su danonoćno, spavali po tri sata i NIKADA nisu pravili selfi. Neki od njih su jednostavno bankrotirali. Nisu imali sa čim da se vrate kući posle nekoliko meseci rada. I mi smo skupljali novac za njihove karte”.
“Na ostrvo je stiglo 120 nevladinih organizacija i samo desetak njih su stvarno radile, – nastavlja Erik. – Zamislite moj gnev, kada sam ujutro, na obali gde su već stajali šatori za izbeglice koje smo mi sa našim novim prijateljima montirali, video nepoznate ljude kako na njih lepe stikere i zastave OUN. Ispostavilo se da je na ostrvo poželeo da stigne Visoki komesar OUN za izbeglice. Ja sam upitao: da li su to vaši šatori? Da li ste dali novac za njih? Ne, no shvatate, Visoki komesar… Mi smo pocepali sve te stikere i zastave. Posle posete komesara OUN, na kraju su poslali ćebad za izbeglice sa ogromnom plastičnom reklamom na njima. Plastika je škripala i nije davala ljudima da spavaju. Oni su pokušali da je otkinu, ali bi samo pocepali ćebe.
Ima mnogo humanitarnih organizacija koje se bave svakojakim poslovima, samo ne humanitarnim. Poput američkog “Međunarodnog komiteta spasa” (IRC). O, to je sami krem tajne službe! CIA u najboljem izdanju. A kakvi sponzori! Henri Kisindžer, Kondolina Rajs, Kolin Pauel, Kofi Anan, Medlin Olbrajt. Organizacija se aktivno bavi špijunažom, ali nikako spasavanjem ljudi. Bar ne ovde. Kod mene je takođe dolazio njihov bos, dugo je pričao kako oni spasavaju ljude u Africi. Ja sam ga pitao: “Da li ste završili?”. “Da”. “Dobro: to je goveđa balega”. “Kako vi smete na takav način da sa mnom razgovarate?!” “Vi sedite u mojoj kući, pijete moju kafu i vi ste došli kod mene, a ne ja kod vas. Vi unajmljujete ljude sa crnim srcima. Oni nisu pogodni za rad. I ja do dan danas ne mogu da shvatim šta oni ovde uopšte rade”. Čuo sam, sa IRS je bilo problema i u Ukrajini».
(Da, zaista, ministarstvo državne bezbednosti nepriznate DNR proteralo je sa teritorije Republike predstavnike Međunarodnog komiteta spasa zbog špijunaže. Njih su optužili za to što su oni radili na liniji dodira sa ukrajinskom armijom i prikupljali podatke o brojnosti i rasporedu vojnih snaga opolčenaca. Prvo što je učinilo opreznim donjecke specijalne službe, bilo je to što IRC nije sa sobom doveo ni jednog lekara, nego samo “psihologe” koji su organizovali kurseve, susrete sa interesima, individualne konsultacije, prepisivali pasoške podatke i popunjavali ankete sa lokalnim stanovništvom. A kada su u kancelariji organizacije pronađena specijalna sredstva za prisluškivanje, DNR se odamh izbavila od “misionara”.)
“Erik, da li se vi plašite za svoju bezbednost posle vašeg razobličavanja na internetu?” – pitala sam ja.
“Ja svakodnevno dobijam pretnje da će se obračunati sa mnom i sa mojom porodicom. Takvih se ja ne bojim. Pas koji laje, ne ujeda. Opasniji su oni koji ćute. Jedan od bosova “humanitarne organizacije” nekako mi je rekao da će on “rešiti moj problem”. To jest on će rešiti MENE kao problem. Neka probaju.
Ovde je prošle jeseni doputovao član Evropskog parlamenta, kako bi “prikupio dokaze teškog položaja izbeglica”. Nas su pozvali na ručak. Taj prosperitetni debeli poslanik se spremao da provede tri predivna meseca na Lezbosu radi “izučavanja okolnosti”, ručajući u najboljim restoranima, boraveći u hotelu sa pet zvezdica i dobijajući dopunski honorar zbog toga što radi u “zoni visokog rizika”. Ja sam ga pitao: “A vi, zar ne gledate televizor? Ili ne čitate novine? Ili ne znate kako se koristi internet? Kakvi su vam još potrebni “dokazi”? Vi želite jednostavno da se razonodite na račun EU. Meni je mučno da vas gledam”. Ja sam ustao i otišao iza stola.
Ali najveći lukavci su – birokrate iz organizacije “Lekari bez granica”
“Ne dajte im ni dolara!”

O, sa “Lekarima bez granicama” imam i lični račun. Bilo je to na grčko-makedonskoj granici, nasmrt zatvorenoj zbog izbeglica. Deset hiljada ljudi je sedelo na šinama blokirane železničke pruge u malim šatorima. Mnogi od njih su potpuno izgubili svaki interes prema stvarnosti. Za njih je život stao.
Devojka-volonter iz Londona, Arapkinja po poreklu, dovela me u veliku porodicu gde su svi ridali bez prestanka i čupali sebi kosu. Kako sam shvatila iz lošeg prevoda (devojka nije baš najbolje shvatala lokalni dijalekt), u porodici su za nedelju dana umrli dvoje maloletne dece i niko ne zna kuda su ih odneli.
Ja sam se odlučno uputila ka šatoru ”Lekara bez granica”, odakle je izašla agresivna žena srednjih godina i bez pozdrava me upitala šta mi je potrebno. Ja sam se predstavila, pokazala legitimaciju, i ona me odmah “otkačila” poslavši me u kućicu na točkovima. Ja sam pokucala na vrata kućice, ona su se polagano otvorila i sumnjičavo su me upitali ko sam ja. Objasnila sam da sam novinarka i da me interesuju obična pitanja: koliko u logoru ima bolesnika, kakva je sanitarna situacija, koliko je ljudi umrlo. “Vi imate dozvolu za razgovor” – pitali su me kroz otvor. “A zbog čega treba da imam takvu dozvolu? Da li vi nešto skrivate? – začudila sam se ja i gurnula vrata od kućice tako da se mladić morao skloniti. – Evo mog uverenja, gde je na engleskom napisano da sve društvene i državne organizacije moraju da meni kao novinaru pruže pomoć. Odgovorite mi na elementarna pitanja. Uzgred, da li ste vi lekar? “Ne, ja sam administrator” – odgovorio je moj mrzovoljni sagovornik i prihvatio se telefoniranja. Posle dugih pregovora sa nevidljivim načelnikom, on je rekao da ja mogu ostaviti broj telefona i moj e-mail i da će se sa mnom obavezno povezati. (do dan danas se nismo povezali!). Vrelina se približavala četrdesetom stepenu i ja sam zamolila za vodu. “Mi nemamo vode” – grubo je odgovorio administrator (na stolu je stajala upakovana flaša sa vodom!) i bukvalno me izgurao iz kućice.
Sledeći sukob sa “Lekarima bez granica” desio se na ostrvu Lezbos u logoru za decu-izbeglice koja su ostala bez roditelja. Ja tamo decu nisam videla. Ni jedno! Ovaj put me srela prijatna devojka koja je sa senkom tuge primetila da se bez dozvole rukovodstva deca ne mogu videti. Jer jadna deca tako lako dožive traume! “Dobro – ja sam bila tvrdoglava. – no, odgovorite mi na jednostavno pitanje: koliko ovde ima dece i odakle su oni?” “Opet vam ne mogu odgovoriti, to su konfidencijalne informacije!” “U kom smislu?!” – prekipelo mi je. – Šta, da vi niste KUPILI tu decu. To nisu VAŠA deca! Vi ste društvena organizacija, a ja novinar! I ljudi imaju pravo da znaju šta u vašem logoru rade sa decom”. “Ponekad mi, naravno, organizujemo eskurzije za novinare” – izvinjavajućim glasom je rekla devojka. “Ali meni nisu potrebne pripremljene “eskurzije”. Ja imam pravo da uđem i pogledam”. “Vi nam ostavite svoj broj. Mi ćemo se sa vama povezati”. Ja sam otuda izletela kao oparena.
U privatnom logoru “Solidarnost”, za izbeglice koje boluju od teških bolesti (neki od njih su ranjeni, kao Sirijka Samah iz Alepa koja se kretala u kolicima), volonter iz Škotske Viljem mi se požalio da im veoma nedostaje pomoć lekara. “Pa evo ih!” – začuđeno sam uzviknula, ukazujući na ogromni šator sa natpisom “Lekari bez granica”. “Da, to stoji već pola godine” – žmirka Viljem. – došli, postavili šator tako da bi odmah sve bilo vidno sa puta i nestali. To su mi lekari!”
“O, oni to vole! Svuda postavljati šatore! – hihoće se Englez Erik Kempson. – A ipak sam ja uhvatio tu kopilad. Oni su izjavili da kontrolišu izbeglički logor Kara Tepe. Tamo je bilo strašno prljavo. Ja sam poveo novinarku sa video kamerom i mi smo ujutro stigli u logor sa dobrovoljcima da bi tamo očistili toalete i očistili teritoriju. U 11 sati jutra u kućicu sa natpisom “Lekari bez granica” uskočilo je dvoje i tu su se zatvorili. “Odlazite!” – viču nam. “A ne, otvorite, ja sam novinarka!” – bunila se devojka. – Uostalom, ovde je kod vas red od bolesnika!” Tad su se pojavili. “Ovde kod vas je potpuni nedostatak kanalizacije” – rekao sam ja. – Ako ne želite da spremate, razdajte izbeglicama metle, lopate, sredstva za dezinfekciju i oni sami će sve uraditi. I gde su vaši lekari? Zašto ih ne vidimo da rade!” Pošto sam ja objavio taj video na jutjubu, meni se javio njihov bos sa rečima “Vi ste lažljivac!” Ja sam mu odgovorio: “Ja imam video, a vi nemate ništa osim gromkih izjava. Vi ste lopovi”.
Prevara, naduvanost, ogromni prilozi, idu ko zna kuda. I to je još pola jada. Iza “Lekara bez granica” ostaje sumnjiv trag.
Ko ste vi doktor Kušner?
Zapadni mediji ga nazivaju “doktor Propaganda”, a srpski mediji “doktor Mengele”. Francuski lekar, osnivač organizacije “Lekari bez granica”, bivši ministar inostranih poslova Francuske (2007-2010). Prema ocenama izraelskih medija ulazi među 15 najuticajnijih Jevreja na svetu.
U mladosti je bio komunist (iz komunističke partije su ga, istina, brzo isterali). Pripadao je grupi “Ikornih levičara” (tako su prezrivo nazivali u Francuskoj buržoaske boeme koji su uz bokal šampanjca rasuđivali o trockizmu i socijalizmu). Učestvovao je u nekoliko humanitarnih misija i prvi je shvatio da ih može iskoristiti isključivo u političke svrhe. Prekinuo je odnose sa “Crvenim Krstom” zbog njihove “neutralnosti” i čak “nemoralnog pristupa” i osnovao 1971. godine organizaciju “Lekari bez granica”.
U čemu je “trik”? “Crveni Krst” radi dostupnosti u zonu borbenih dejstava sa obe strane sukoba ranije je bio apolitičan, polazeći od principa: “Mi lečimo sve, zato što je to naš lekarski dug i ne delimo ljude po političkim pogledima”. Kušner je insistirao na “još moralnijem” lekarskom pristupu koji je dozvoljavao da u svakom ratu postoje “žrtve” i “ubice”, postoje “dobri naši” i “loši tuđi”. To je sve obrnulo naglavačke, čak i Hipokratovu zakletvu i krenulo se po ukusu zapadnih političara. Sada je bilo moguće bez kažnjavanja organizovati prevrate u bilo kojoj nezgodnoj zemlji, šaljući tamo humanitarne organizacije čiji su rukovodioci sa tužnim licima saopštavali o “mnogobrojnim žrtvama” od strane opozicije i čak upućivali na “genocid” nad kakvom bilo manjinom. Fotografi krupnih medija su objavljivali užasavajuće snimke, a političari su davali izjave o tome kako se mora zaustaviti još jedan “sumanuti diktator”.
Eto gde je dobro došla teorija doktora Kušnera o “humanitarnoj intervenciji” i “obavezi za mešanjem”. U januaru 1993. godine nastupio je njegov zvezdani trenutak (u to vreme Kušner je već “dosadio” čak i svojim kolegama iz organizacije “Lekari bez granica”, bučno je otišao, ipak sačuvavši svoj uticaj, i stvorio alternativnu organizaciju “Lekari sveta”). Njegova nova organizacija je potraćila oko dva miliona dolara (interesantno, ko ih je dao?) na reklamnu kampanju protiv Slobodana Miloševića (čudan posao za lekara, zar ne?), koga su poredili sa Hitlerom, a logor bosanskih Srba za zarobljenike – sa koncentracionim logorima nacista. (Čak je i Alija Izetbegović, prvi predsednik Bosne i Hercegovine i zakleti neprijatelj bosanskih Srba, na smrtnom odru priznao da je njegova tvrdnja bila lažna: logora smrti nije bilo, iako su uslovi za ratne zarobljenike bili užasni).
Demonizacija Srba je dovela do bombardovanja bosanskih Srba od strane NATO avijacije 1995. godine, a 1999. godine puštena je u pogon doktrina Kušnera o “humanitarnoj intervenciji” uz pomoć koje je NATO u potpunosti razrušio naprednu Jugoslaviju, stvorio banditsku kvazi-državu pod nazivom “Kosovo” i ugurao u Haški zatvor zakonitog predsednika (tad već Srbije) Slobodana Miloševića, gde je on i umro pod veoma sumnjivim okolnostima.
A Kušnera su nagradili važnim položajem. On je 1999. godine predvodio misiju OUN na Kosovu i Metohiji. Dalje počinju sasvim tamna dela: hapšenje Srba od strane Albanaca, kao i Cigana i “neispravnih” Albanaca koji su nastupali protiv premijera Kosova Hašima Tačija. Žrtve su sekli na organe i srca i bubrege slali u Evropu, Izrael i Tursku. I ponovo podsećamo na faktor vremena: uzimajući u obzir da se organi mogu slati samo avionima (mora se računati u satima!), ko je davao dozvolu za njihovo slanje? Svaki teret se fiksira i proverava na carini. I kako je šef misije dobri doktor Kušner mogao da za to ne zna, kad je praktično bio diktator na Kosovu? Istragom se bavila tužilac Haškog tribunala Karla del Ponte, koju su kasnije odstranili od tog posla i uputili je u poslovno izgnanstvo u Argentinu. U svojoj knjizi “Lov. Ja i ratni zločinci” Karla je direktno optužila za opstrukciju istrage činovnike misije OUN i njihovog šefa Bernara Kušnera. Kasnije se tim bavio poslanik PASE Dik Marti koji je objavio izveštaj o uhapšenim ljudima na Kosovu i prodaji njihovih organa. On je uspeo da pozove na odgovornost samo neposredne izvršioce (između ostalog, prištinsku kliniku “Medikus” koja je vadila organe žrtvama), no svi pokrovitelji su izmakli plaćanju kazne.
Sam doktor Kušner se veoma lakonski odnosi prema ljudskoj smrti. On je priznao da je “iz milosrđa” lično ubijao u Libanu i Vijetnamu beznadežne pacijente (zar ima beznadežnih? I ko to sada može proveriti?) A sad pogodite, koga je međunarodna zajednica postavila 2015. godine kao pokrovitelja reformi zdravstvenog sistema u Ukrajini. Naravno, dobrog doktora Kušnera, koji je ušao u takozvanu Agenciju za modernizaciju Ukrajine. Ostaje da se nadamo da će glasine o vađenju organa u ranjenih ukrajinskih vojnika, ostati samo glasine.
Ne ostavljati svedoke

Dvanaest hiljada nestale, zvanično registrovane dece-izbeglica. Sirijci, koji su prodali svoje bubrege da bi preplivali more. Tajni bordeli gde se nalaze maloletna deca nepoznatog porekla. Pametni, hladnokrvni lekari-ubice. Bolnice u kojima se vrše nezakonite operacije. Poznate humanitarne organizacije sa belosnežnom reputacijom, zahvaljujući kojima se mogu dostavljati organi u bilo koji kraj sveta.
I ni jednog svedoka. Svi su mrtvi.
Filipa Kempson, Engleskinja sa blagorodnim srcem na ostrvu Lezbos, tužno gleda u pravcu mora, otkuda se može pojaviti još jedan brod sa izbeglicama.
“Velika Britanija je već izjavila da neće tragati za nestalom decom: kao, to nisu njeni građani – kaže ona. – Mene je stid zbog moje zemlje. Vlasti ovakvim izjavama daju zeleno svetlo svim trgovcima belim robljem i trgovcima ljudskim organima. Samo prilikom rušenja izbegličkog kampa u Kaleu nestalo je 129 registrovane dece za jedan dan! Da li vi možete da to zamislite?!”
Ja čujem žubor mora i moje oči postaju vlažne. Gde ste vi mališani? Ljudi su vas se odrekli. I ko će vam pomoći, osim Boga?
[1] Jezidi – etnokonfensionalna grupa Kurda (ima ih oko 700 hiljada) koja živi u Iraku, Siriji, Jermeniji, Gruziji, Iranu i Turskoj (primedba prevodioca).
Prevod FSK sa ruskog: http://politobzor.net/show-96423-grecheskie-rybaki-bezhencev-potroshili-na-organy-v-turcii-a-tela-sbrasyvali.html

Preneto sa sajta:

Related posts