Zoran Đinđić je bio Katolik !

Print Friendly, PDF & Email

Zoran Đinđić je bio Katolik !

Udovica srpskog premijera Ružica Đinđić u ispovesti Globusu rekla daje on bio bliži katoličkom nego pravoslavnom mentalitetu.

Ružica Đinđić

Ružica Đinđić , supruga pokojnog premijera Zorana Đinđića i član precedništva Demokratske stranke , u ispovesti hrvatskom nedeljniku Globus izjavila je da je njen pokojni suprug bio “ katolički protestant u jednom čisto Pravoslavnom okruženju “ . Da ne bude zabune , objasnila je da je reč o metafori …

– Često volim da kažem : Bio je katolik i protestant … Naravno , reč katolički upotrebila sam u metaforičkom , svakako pozitivnom značenju .Vidite , Zoran je 12 godina živeo u Nemačkoj . Pa je razmišljao : to što stvara kvalitet života u zemlji koja je sebe uspela da izgradi u vodeću državu u Evropi treba , danas – sutra , da postane kvalitet i u Srbiji . Ili barem temelj za standardizaciju tog kvaliteta – ispričalaje Ružica Đinđić .

Ružica Đinđić

Poslednja ruža

Ona je dodala da svakog 24. decembra sa Brankom Prpom , nevenčanom suprugom pokojnog Slavka Ćuruvije , dočekuje katolički Božić .- Branka Prpa je moja stara porodična prijateljica . Otkako smo udovice kojima su muževi život izgubili na zadatku , još smo se više zbližile .A , tu su još Borka Pavićević , Gorica Mojović , Nadežda Gaće . To je sadjedan ženski nukleus . Žensko smo društvo , koje u Beogradu proslavljakatolički Božić , posle ponoći obavezno gledamo na HTV božićnu misu ,ali bude tu i bučno , jer svaka ima svoj personaliti , svoja uverenja -objasnila je ona .

Ružica , koju je Globus od milošte nazvao “ zadnjom ružom srbijanskom “ ,pričala je o svom životu sa Zoranom Đinđićem

Udovica bivšeg premijera živi na tuđem imanju vrednom preko 10 miliona evra. Ružica cveta na Dedinju.Kuću beogradske porodice Đekić poštedeli su čak i Njemački okupatori u Drugom svetskom ratu , iako su glavu porodice , Savu , kao simpatizera NOP – a odveli u logor . Ni komunisti posle rata je nisu nikada formalno nacionalizovao , iako su je uzurpirali za svoje glavešine . Čak je i pravosuđe u doba Slobodana Miloševića imalo toliko hrabrosti i morala da presudi da tadašnji premijer Mirko Marjanović kuću nezakonito koristi kao deo svoje službene rezidencije . A onda je došla takozvana demokratska vlast i sve to pogazila , bukvalno otevši i kuću i imanje porodice Đekić . Na njemu danas uživa supruga pokojnog srpskog premijera , Ružica Đinđić , bezobzirno puštajući da porez na imanje plaćaju pravi vlasnici kojima je policija zabranila čak i da prolaze ulicom u kojoj se ova njihova imovina nalazi !Milan Malenović Beogradsko Dedinje , najpoznatiji deo drugog grada po veličini na Balkanu , ima u sebi i nešto čarobno , ali i prokleto . Svoju sudbinu beogradskog izletišta Dedinje je okončalo početkom tridesetih godina KSKS veka , kada je kralj Aleksandar I Karađorđević odlučio da tu izgradi novu rezidenciju , koju danas svi znaju pod nazivom Beli dvor . “ … Ne želim da mi prolaznici vire u spavaću sobu “ , navodno je Kralj tada izjavio , aludirajući na centralni položaj dotadašnje rezidencije , današnjeg Starog dvora , u čijem se jednom delu sada nalazi skupština Beograda , au drugom sedište predsednika Republike . Centralni deo , koji je nekada spajao pomenuta dva zdanja , uništen je u Prvom svetskom ratu , a obnovljeno krilo u Drugom svetskom ratu , posle čega nikada više nije ponovo zidano . U tom delu je , kažu , ubijen Kralj Aleksandar Obrenović …Za kraljevskom kućom Karađorđevića na Dedinje se preselio i krem predratnog Beograda . Svako ko je držao do sebe zidao je u blizini novog dvora vilu za sebe i svoju porodicu . Jedan od njih je bio i bankar poreklom iz tadašnje Čehoslovačke , Bohuslav Boukal . Njegovo imanje od 34 ara izlazilo je na dve ulice : tadašnju Rumunsku ( kasnije poznatiju kao Užička ) i Tolstojevu , i imalo je dva zdanja : centralno sa ulazom iz Rumunske ulice , gde je živela porodica Boukal , kao i pomoćno sa ulazom iz Tolstojeve ulice .Neposredno pred Drugi svetski rat kuću sa ulazom iz Tolstojeve od bankara kupuje Sava Đekić i tu se naseljava sa svojom porodicom . Zdanje koje je Đekić kupio , i koje se vodilo na adresi Tolstojeva 35 , nikako ne odgovara uoobičajenoj predstavi o Dedinjskim vilama . U prizemlju je kuća imala 66 kvadratna metra , u potkrovlju još 40 , au podrumu 25 kvadrata . Nijedan ni raskošno ni spektakularno , osim vrta koji se prostirao na 12 ari .A ko onde živi ?Sava Đekić je bio u pratnji kralja Aleksandra I Karađorđevića , a u Drugom Svetskom ratu je bio simpatizer partizana i podržavao je njihovu borbu protiv okupatora . Zbog toga su ga Nemci odveli u logor na Banjici iz koga se samim čudom živ vratio .I njegova porodica ( supruga , sin i ćerka ) preživela je nacističku okupaciju u kući u Tolstojevoj , koju joj okupator nije dirao , i ponovo se na kratko ujedinila u mirnom porodičnom životu kada je došlo ono što se zove “ oslobođenjem “ . Glavno zdanje nekadašnjeg kompleksa bankara Boukala , sa ulazom iz Užičke 40 , posle rata je za sebe uzeo general UDB – e Pavle Pekić.Aprila 1950. godine , šetajući po “ svojoj “ bašti , general Pekić je pozvao ađutanta i , pokazujući mu rukom na obližnju kuću porodice Đekić , zapitao : “ A ko onđe živi ? “ Dobivši odgovor da porodica nema ni partijski niti prvoborački pedigre , naredio je da se ona izbaci kako bi u kuću mogao da se useli njegov vozač !Rano ujutro , 20. aprila 1950. godine , ispred ulaza u Tolstojevu ulicu broj 35 , zaustavio se kamion sa zarobljenim nemačkim vojnicima ( koji su u to vreme služili kao ropska radna snaga ) , a jedan od prisutnih jugoslovenskih policajaca je začuđenoj i uplašenoj porodici Đekić rekao kako svi odmah moraju da napuste kuću noseći sa sobom samo najneophodnije . Nesrećni Đekići su trčeći za kamionom , u kome je bilo nešto malo njihovih stvari , sa Dedinja došli na Banovo Brdo , u današnju ulicu Milana Stanivuković , gde su dobili smeštaj u jednoj sobi . Tada im je rečeno kako će ovo preseljenje samo privremeno da potraje i da će ubrzo moći da se vrate u svoju kuću u Tolstojevoj.Ćerka Save Đekića , Darinka , udata Tatalović , danas se priseća tog dana kada su uplašeni i uplakani peške išli za kamionom koji im je odnosio stvari iz njihove kuće u malu , neuslovnu sobu u kojoj će biti smešteni . Kaže da joj je to bio jedan od najtežih dana u životu . Savi su se vraćala sećanja na dan kada su ga Njemački vojnici sprovodili u Banjički logor , a cela porodica je strahovala da će ih ponovo razdvojiti , ovog puta nova , komunistička vlast .Prolazili su dani , nedelje i meseci , a da im niko nije govorio kada će “ privremeni “ smeštaj biti okončan i kada će moći da se vrate u svoj dom na Dedinju . Jednog dana se Sava Đekić osmelio da ode kod nadležnih i pita šta će biti sa njegovom porodicom i kućom . Umesto da dobije odgovor , dobio je pritvor i teške batine.UDBA je Savu jednostavno privela , ne dajući mu nikakvo objašnjenje iu podrumu vile koju je nekada koristio slavni Švajcarac , Arčibald Rajs , tako ga divljački premlatila da je nesrećni čovek ubrzo posle toga u 49. godini života umro u sobičku na Banovom Brdu .

Od onda , niko iz porodice više nije smeo ni da pita šta je sa njihovom kućom . Bili su srećni što su uopšte živi.Strah da će svako ko uopšte pomene kuću u Tolstojevoj 35 odmah biti uhapšen i ubijen , bio je toliko jak da je 1991. godine Savin sin Rajko Đekić na ostavinskoj raspravi posle smrti majke na pitanje sudije izjavio da pokojnica nije posedovala nikakvu nepokretnu imovinu . Verujući da su , ipak , došla neka druga vremena Savina ćerka Darinka se osmelila i pomenula kuću na Dedinju , posle čega ju je sudija uputila da odnese tužbu zahtevajući povraćaj imovine . Darinka je tako i postupila , jer Đekić kuća nikada nije formalno oduzeta …Crvena nacionalizacija i žuta privatizacijaU vremenu kada se demokratija budila u Srbiji izgledalo je da će spor lako da bude dobijen . Najveći problem na koji je gospođa Darinka Tatalović Đekić nailazila u sudskom postupku za povraćaj imovine , bila je činjenica da je kuća u Tolstojevoj 35 pripojena imanju u Užičkoj 40 , gde je bila zvanična rezidencija najviših funkcionera Jugoslavije i Srbije .

Do raspada SFRJ u vili u Užičkoj 40 je živeo poslednji predsednik te države Stjepan Stipe Mesić , posle njega tu se useljava tadašnji predsednik vlade Srbije Radoman Božović , a Nikola Šainović ga nasleđuje i na mestu premijera , kao iu vili . Zvanična rezidencija srpskog premijera zdanje u Užičkoj 40 , zajedno sa pripojenom kućom u Tolstojevoj 35 , postaje 1994. godine , kada na dužnost stupa Mirko Marjanović koji je retko tu svraćao preferirajući svoju sopstvenu kuću.Uprkos tome ko su sve bili stanari ovog kompleksa , u ondašnjoj Srbiji su se našle hrabre i poštene Srbije spremne da sude po zakonu , a ne po volji vlastodržaca . Tako sudsko veće tadašnjeg Drugog opštinskog suda u Beogradu u sastavu Dobrila Strajin , Paja Vukojčić i Dušanka Ubavić 30. marta 1998. donosi presudu kojom se utvrđuje da su Darinka Tatalović i njen brat Rajko Đekić suvlasnici nad kućom i pripadajućom okućnicom u Tolstojevoj 35 , što je tužena opština Savski Venac dužna da prizna i da trpi da se tužioci uknjiže .Tužbu opštinskog javnog pravobranioca 31. marta 1999. godine , odbija veće Okružnog suda u sastavu Mirjana Grubić , Slađana Nakić – Momirović i Nadežda Radević , tako da presuda 18. avgusta 2001. godine postaje pravnosnažna i izvršna . Ali , tada su već nastupila gora vremena od onih Miloševićevih i na vlast došli ljudi željni tuđeg imetka . Čak su i Titovi komunisti bili humaniji od novih , “ demokratskih “ vlastodržaca .Darinka Tatalović , verujući da u pravnoj državi izvršne sudske presude imaju neku težinu , 21. januara 2002. odlazi pred ulaz u kuću u Tolstojevoj da bi sačekala sudske izvršitelje koji će je uvesti u posed . Umesto njih pojavljuje se obezbeđenje tadašnjeg predsednika vlade Zorana Đinđića koje je tera odatle uz obrazloženje da je javni pravobranilac podneo zahtev za reviziju . Iako po zakonu revizioni postupak , kao vanredni pravni lek , ne zadržava izvršenje , kod “ demokratske “ vlasti je sve moguće , pa tako i da se čeka dok sud ne donese naručenu presudu .Još pre nego što je i podnet zahtev za reviziju , Zoran Đinđić je početkom januara 2002. godine izjavio kako će “ iz bezbednosnih razloga “ da se preseli u kompleks kuća u Užičkoj 40 i Tolstojevoj 35. Već tada je bilo jasno da je porodica Đinđić namerila da ovo imanje iz državnog prebaci u svoje privatno vlasništvo . Tako se i desilo.Posle ubistva Zorana Đinđića vlast dozvoljava njegovoj udovici Ružici i deci da ostanu u zvaničnoj rezidenciji , a onda belo postaje crno i laž postaje istinom . Ono što ni Titova ni Miloševićeva vlast nije uspela , to polazi za rukom “ demokratama “ , pa imanje u Tolstojevoj 35 odjednom biva nacionalizovano samo da bi kratko vreme posle toga ponovo bilo privatizovano – ovog puta u korist Ružice Đinđić .Zvanično je udovica Zorana Đinđića zamenila dva stana na Studentskom trgu u Beogradu za kompleks na uglu Užičke i Tolstojeve dobivši negde oko 350 kvadratnih metara stambenog prostora .

Nezvanično , ceo kompleks raspolaže sa oko 600 kvadratnih metara stambenog prostora , a celokupno imanje se prostire na 34 ara . Cena jednog ara građevinskog zemljišta na Dedinju iznosi danas 200.000 evra , tako da bi bilo interesantno saznati koliki su to bili stanovi na Studentskom trgu koji su zamenjeni za imanje na kome samo zemljište vredi 6,8 miliona evra .Gori i od fašista i od komunistaNesrećna Darinka Tatalović , sada već po drugi put biva proterana sa Dedinja , jer joj tadašnji načelnik policije Savski Venac usmeno zabranjuje da prolazi Tolstojevom ulicom ! Revizioni postupak se , očekivano , završio u korist opštine Savski Venac , koja tada postaje vlasnik kuće i okućnice u Tolstojevoj 35 i kao deo nekadašnje zvanične rezidencije Zorana Đinđića prepušta sve to u vlasništvo njegove udovice Ružice .Iako je Ružica Đinđić još od januara 2002. godine boravila iu nekadašnjoj kući Đekića , porez za to je sve do 2010. godine plaćala Darinka Tatalović , rođena Đekić . Dakle , “ demokratska “ vlast ne samo da otima ono što su i nacistički okupatori i komunistički diktatori poštedeli , već od žrtava još traži i da plaćaju deo troškova boravka vlastodržaca na otetoj imovini .Isto kao iu vreme posleratne strahovlade , tako iu “ demokratskoj “ postoktobarskoj Srbiji članovi porodice Đekić bivaju hapšeni i maltretirani samo zato što su se usudili da traže ono što je njihovo . Isto kao nekada Sava Đekić i Darinkin sin je bezrazložno zatvaran , 01:00 je čak 11 meseci proveo u KPD Bolnici u Beogradu , ai umro je od posledica mučenja po zatvorima !Da bi prikrila bezakonje koje je preduzimala kako bi otela tuđe i poklonila svojim miljenicima , država je pribegavala i najbezočnije lažima i manipulacijama . Budući da je pravobranilaštvo u revizionom postupku tvrdilo kako nema čvrstih dokaza da je Sava Đekić uopšte kupio kuću od Bohuslava Boukala , Darinka Tatalović se obratila srpska ambasadi u Pragu sa molbom da se pronađu njegovi naslednici . Iz ambasade joj je zvanično odgovoreno da nema živih naslednika …Ali , kako su putevi gospodnji zaista nedokučivi , desilo se da je , nedugo zatim , jedan srpski bankar , posle pročitanog članka o golgoti porodice Đekić , slučajno na jednom prijemu u Pragu upoznao Ivana Boukala , unuka pokojnog Bohuslava !Porodica Boukal je rado izašla u susret molbi Darinke Tatalović i dala joj overenu izjavu kako je Sava Đekić na zakonit način kupio kuću od Bohuslava Boukala i tako postao njen vlasnik . Ali , kako je i bilo za očekivati , sve to ništa nije vredelo korumpiranom srpskom pravosuđu koje je bestidno stavljeno u službu novih neoboljševijka iz Demokrartske stranke .Danas , nakon svega što je preživela , poslednja nada Darinke Tatalović , koja sanja da bar još jednom u životu uđe u kuću u kojoj se rodila , ostao je Sud za ljudska prava u Strazburu . U pomoć je pritekla i porodica Boukal , koja je u međuvremenu podnela zahtev za povraćaj otete imovine u Užičkoj 40. Sigurno je , u to treba verovati , pravda će jednom biti zadovoljena . Ali , kad budu dosuđene razne odštete koje će morati da plate poreski obveznici u Srbiji , treba se zapitati : koliko će para Srbiju da košta bahato luksuziranje Ružice Đinđić ?Ni Tadić ne silazi sa DedinjaNajviši državni funkcioneri imaju pravo da koriste službene rezidencije , pri čemu ne postoji razlika između “ premijerske “ i “ predsedničke “ kuće . Republička vlada od slučaja do slučaja odlučuje gde će da rezidiraju predsednik države , a gde premijer .I pored toga što je podneo ostavku , čime mu je momentalno prestala funkcija predsednika Republike , Boris Tadić je nastavio da koristi službenu rezidenciju u Užičkoj ulici i to odlukom vlade od 9. aprila . Da li to znači da će vlada i ubuduće na ovaj način da zbrinjava sve nezaposlene u Srbiji ?Iako je odlukom Vlade Srbije građaninu Borisu Tadiću dozvoljeno da u rezidenciji ostane samo do izbora novog predsednika Republike , on se još uvek tamo nalazi , a nada se i da će , u slučaju da bude izabran za premijera , tu istu vilu da dobije kao rezidenciju predsednika vlade , dok će novom predsedniku Srbije Tomislavu Nikoliću biti određena druga rezidencija .Tako se nastavlja nameštanje skupih rezidencija izabranim funkcionerima Demokratske stranke na faktički doživotno uživanje , uz opciju da im se u zgodnom trenutku dozvoli i njihov otkup .Zbog ovakve sramne politike , povratak porodicama Đekić , Boukal i drugih starih vlasnika uzapćen imovine u kojoj danas žive glavešine nove vlasti , skoro je nemoguć …Ono što ni Titova ni Miloševićeva vlast nije uspela , to polazi za rukom “ demokratama “ , pa imanje u Tolstojevoj 35 odjednom biva nacionalizovano samo da bi kratko vreme posle toga ponovo bilo privatizovano – ovog puta u korist Ružice Đinđić !

Preneto sa sajta:
IZVOR TEXTA

Related posts